MILAN TODOROV: KLARA

 

Noću

Kad su nas bombardovali

neka koleginica je

provalila da je tada

najbolje držati mobilni telefon

U tegli od debelog stakla

Neisključen

kao dunju u kompotu zimi.
Verovala je da se tako

ne može otkriti signal,

a može se videti ko te zove.

I ne mogu nas ubiti.

Kako smo izvukli žive glave

ne znam.

Stvar se možda nalazila u čudotvornoj

tegli ili

U činjenici

Da o tome nismo pričali jer nas je

Bilo sramota.

Ne od bežanja od smrti,

Nnego što nikom nismo

bili potrebni 

tada

kada su nam svi bili potrebni
Sestra

Majka

Svakojaka ljubav ovog i onog sveta

Ali niko nije zvao

Baš niko.

Posle smo tegle bacili

U kante za smeće.

I danas kad vidim neku muzgavu

odbačenu teglu

trgnem se sa osećanjem

da je život moguć

samo pod nejasnim okolnostima.

Telefon veza spajanje...

Možda će me nazvati

neko do koga mi je stalo?

Stavljam telefon u teglu

Sumnjičav do koske.

Probudim se u tri noću,

Tegla svetli.

Klara me zove.

Pogrešan broj,

kaže Klara.

Jebiga Klara,

Mesec je pun

I ne mogu da spavam,

Klara.

Zar nisi u krevetu

Sa novim draganom?

Ne, nije misterija u kosmosu

Ali se ovo moje ne vidi,

Klara.

Tegla

Neopipljiva svojstva našeg  odstupanja.

BOG SMEH I ŽENE

Ona je želela samo da umre smejući se

Po celi dan je ležala u krevetu

I gledala crtane filmove na te veu

Vragolije Toma i Džerija

Nestašnog i nespretnog mačka

Dobru staru baku

Dugonogu pticu koja ne ume da proguta crva u nastavcima...

Preskakala je važne vesti

O ratovima generalima političarima

cenama goriva

Klimatskim promenama

Kriminalu

najnovijim uspesima medicine.

Nju je zanimala samo  smrt

na veseo način.

Nikada i nigde nisam se sreo

sa takvom filozofijom.

Popovi i psihijatri govore o smrti

kao mračnoj i tragičnoj izvesnosti

Zagrobni život

samo je dostojanstven susret sa

Umrlim rođacima

Prilično ozbiljan

Pomalo tužan

Tišina odjeci vasione

Bog blizu budno motri

Moraš da budeš svečan

Ali umreti smejući se

kao što je to radila

moja susetkinja Ankica S.

Uverava me da smrt može da se

prevari

Da misli da to nije ona

da je to neki vašar sa kobasicama

I oblonogim pevačicama

Kao i da može što da ne

da se

Okrene ukrug

Sve ono prethodno

Sva ona sranja

kukavičluka pred spoznajom kraja

Upišavanja u gaće na kraju 

i useravanja u pantalone 

Odlaganje govana u ćoškove kuće

Svu dvratnost starog života

okrene

kao svilenu čarapu

One igračice u Atini

Koju si gledao jedne noći

Imala je sjajne gole grudi

I pokidan šav na čarapi

kao znak lake oštećenosti 

Još ne vredne pažnje

Ali igrala je celo veče

I taj rez na čaapi je klizio

nadole

Polako

Kao u starom filmu

(Sreo si je posle u hotelskom liftu

Imala je devojčicu

I mirisala na znoj

Ali to nema veze.)

MILAN TODOROV: KAKO RASTE TRAVA

Posejao sam englesku travu

Prodavačica u apoteci mi je rekla

da se engleska trava teško prima

zbog toga što ovde ima više svetlosti

nego u Engleskoj

i da je potrebno

dodati joj nekog ljulja

ili tako nešto.

Pritom je malo flertovala.

Rekao sam joj da volim

čiste stvari

i kupio travu bez primesa.

Međutim ništa nije niklo

Uprkos zalivanju.

Dok sam čekao da trava

izraste lepo mi je bilo.

Ali ne volim neuspehe.

Naročito ne volim

sitne beznačajne neuspehe

zato što oni suštinski ne postoje

ali jasnije od bilo čega

Ocrtavaju naše stanje nesigurnosti.

Otišao sam ponovo u biljnu apoteku

Ista crvenokosa prodavačica je

Pričala nekoj starijoj ženi

da je posle deset godina od razvoda

srećna i da se više nikada ne bi vezivala

za nekog muškarca.

Baba je sumnjičavo klimala glavom.

Zatražio sam novu kutiju trave.

Sa ljuljem ili samu

pitala je prodavačica ponovo.

Imala je dubok dekolte

I isticala je ono u njemu i

izgledala odista veselo.

Sa ljuljem rekoh

Sa osećanjem neke nejasne  krivice.

Šta zaista misli o meni

O greškama muškaraca

O svojim prethodnim ljubavima

O načinima na koji ih prevazilazi

Da li zaboravom

Da li se zaborav može izazvati namerno...

O svemu tome

mogao sam sada samo da nagađam.

PRIKAZ ROMANA "NAJBOLJE GODINE", Politika, Kultura, nauka, umetnost, 20.april 2024.

piše: Jelena Marićević Balać
 

MILAN TODOROV: CRV U SRCU

Pas koji spava kraj krčme

na plovnom putu

brza niz bajer

hrdlajući glasno.

Verovatno ima crva u srcu

Koji će ga jednog dana

Dokrajčiti

Kao što svako od nas nosi crva

U duši
Podstanara nevidljivog.

Pas

Za sada veselo trupka

Da bi stigao do obale

da se napije vode

Dunava.

Pas se dugo ne vraća.

Vreme stoji.

Zvoni crkva Imena Marijinog.

Usidrena barža je danima

Na istom plitkom gazu.

Brod bez zastave

Vetar i dolazak večernje

hladnoće

I taj crni

pas bez gospodara.

Opasno je pokazati se

Kao da niko nikome ne pripada

Ne svoji se...

Pada noć

Dolaze stari debeli muzičari

Na svirku u čardi.

Idu odvojeno

Jedan po jedan

Svaki sa drugim instrumentom.

Da li veruju rečima koje pevaju?

Čiju razočaranost će noćas upecati?

Za sada lebde u mojim

Vetrom isušenim očima

i oni i srčani pas

I brodovi bez obeležja

Je li to život

Kad ništa nije jedno sa

drugim?

Početak samoće

Kraj samoće

Šta je od svega

razlog za ovu brigu?

Noć punog Meseca dolazi

Dok vozim dolmom

Polako da ne dižem prašinu

Dok se ogledam u retrovizoru

nezadovoljan svim onim što vidim

i što sam video

i što se trudi da pobedi

Ne smrt

Koja je nepobediva kao mrtva stvar

nego nagoveštaje.

Za sada samo nagoveštaje.

MILAN TODOROV: PRIČA O NESREĆNOM BRODARU

 

Ima tome više godina

Možda deset ili dvanaest

Blizu krčme na plovnom putu

Udavio se mladi brodar

Sa rumunskog broda.

Kako se to desilo

niko ne zna.

Niko ne zna ni kada

se to desilo.

Smrt ne bira dan i noć.

Bio je pijan,

kažu neki.

Vraćao se čamcem na brod,

promašio lestvice

i otišao u kurac.

Bio je dobar čovek,

kažu drugi.

Žene su mu došle glave,

kažu treći

( u krčmi su odista radile

devojke vešte zavođenju).

Ja verujem da je bio dobar čovek,

taj rečni mornar,

brodar.

To je potvrđivao i

veliki

grubo istesani krst

koji su mu njegovi sa broda

u žurbi podigli uz obalu

i rano izjutra otplovili.

Izbegavao sam to mesto.

Uvek bih pogledom odlutao

preko njega

da bih ga

kao i tolike druge mučne prizore

najzad prepustio zaboravu.

Pre neki dan ipak,

kao da me je nešto vuklo,

odoh do mesta bez groba,

posle toliko godina.

Meeđutim na zlom mestu

krsta više nije bilo.

Odnele ga prolećne vode

kao i mladog brodara.

Po povratku

navratih u onu krčmu

da popijem čašu hladnog belog vina
kao i obično.

Nisam mislio više o tome,

nisam osećao ništa

kao da se tu ništa nikad

nije ni dogodilo.

Kakav adrenalin mi je

danas potreban

Pomislih

Ne nalazeći odgovor.

Imali su sveće u prozorima

zamolih lepu konobaricu za jednu

I pripalih je

Sedeći za krajnjim stolom

ispijajući svoju čašu belog

Ni tada nisam osećao ništa

Ni bol ni tugu ni strah.

Naručih još jedno vino.

Mlada konobarica je bila nevina.

Vesela plemenita i nevina.

Smeo bih se u to kladiti.

Sedim i čekam da se u meni

nešto pokrene.

Ali... ništa se ne dešava,

jer tako to ide

dok nas sreća,

koja je uglvnom nepravedna,

još služi.

Izlazim

Ona lepa nevina konobarica

Izlazi da pokupi boce sa terase

Osvrnem se i krišom je pogledam:

zavodljivo maše kukovima.

Kad je osetila da je gledam

prsnula je u smeh.

PISCI ODBILI AMERIČKI PEN

 

Тридесет и један аутор и преводилац повукао је своје радове из разматрања или одбио књижевне награде ПЕН Америке за 2024. због „неуспеха да заштити“ палестинске писце у Гази.